Sreto Bošnjak o ciklusu Čudovišta

Da li je Mirjana Petrović tipičan predstavnik jedne generacije koja u umetnost ulazi sa svešću o pravu na brisanje granica između ličnog i opšteg, originalnog i preuzetog, ili je ona osetila onu čudnu nostalgiju za jednim posebnim svetom dubine iz koga nema povratka? Šta je to u njenim slikama što je istovremeno prepoznatljivo i kao duh istorijskog ekspresionizma i kao odraz aktuelne likovne klime danas? Koji bi od vladajućih trendova bio najbliži njenom temperamentu, mišljenju i namerama? Da li je u celosti pripadnik takozvane postmoderneotvorenosti? Baveći se pretežno sa dve klasične slikarske tehnike, pastelom i uljem, ona otkriva naklonost prema drastičnoj figuraciji eksplozivnog naboja i oštrog izraza. I na toj relaciji ona gradi svet svojih fantazmagoričkih vizija, snoviđenja i trauma, ali i svet blage nade u smisao dela koje miri suprotnost između svesti i savesti slikara i tragičnih sadržaja njenog i našeg vremena.Takav koncept, ta dvojnost iskazana kroz jedinstvo etičkog i estetskog, podrazumeva pre svega slikarsku iskrenost i sposobnost pristajanja na autonomne zahteve slikarskog jezikakoji se opire svakom nasilju: trendovskom, ideološkom, materijalnom. Slika njena, u svom najboljem izdanju, nema potrebe za osloncem izvan sebe čak i onda kada govori o sadržajima koji joj nisu imanentni: sažeta na svoj vlastiti princip ona teži jezičkoj punoći i izražajnosti do rubnih granica mogućeg. Zato ova slikarka, uprkost žestini gesta, gradi sliku na toj prividnoj dvojnosti, na ozbiljnom osećanju mere, smišljenog odnosa prema sredstvu kao jezičkoj gradnji i prema materiji boje koja teži preobražaju u oduhovljenu vizuelnu činjenicu. I bez obtira na čudovišnost figuralne teme, na zastrašujuće izglede glava neodređenog porekla, slika je u postupku potčinjena disciplini, osmišljenom crtežu i uravnoteženoj kompoziciji. Osećajući da se direktno kazivanje, bez transcendencije i simboličke dubine (teme, ideje ili osećaja) kosi sa unutrašnjom strukturom izraza, Mirjana Petrović viziju razlaže u više varijanata, raspoređenih u male cikluse. Ta tajnovitost slike, značenjska polivalentnost, „nedovršenost“ i otvorenost, ima karakter trajnog poziva na dijalog, na međusobno prožimanje iskustava autora i posmatrača. Posmatrano formalno- jezički, ovo slikarstvo oscilira između ekspresionizma i simbolizma, ili - ako bismo tražili precizniju definiciju – ovo slikarstvo je zasnovano na jedinstvu tih pojmova. Ekspresija i simbol, izraz kao znak velikog nemira i figuralna komponenta kao nosilac određene simboličke strukture, uz snažnu podršku boje, direktne, čiste i slobodne, sačinjava to neraskidivo trojstvo ove slike. Ali, svaka slika je problem za sebe i prema njoj se kreativna svest slikara odnosi više kao prema subjektu nego objektu kojim sebe potvrđuje. Slikar služi slici i živi njen život isto onoliko koliko i slika brani integritet slikara. Zato se ona i menja, raste i preobražava saglasno promenama kroz koje prolazi njen tvorac. Zato i možemo pratiti izvesne promene u samom tkivu slike koje odražavaju duhovne i emotivne oscilacije u samom slikaru. Ako je ciklus „glavolikih“ odražavao neutešna traumatična stanja izazvana tamnim sadržajima vremena, novije slike – iako zadržavaju karakteristični figuralni ton – otvaraju se polako svetlosti, prostoru i čistoj boji. Crtež postaje uprošćeniji i jednostavniji, figura „pitomija“ kompozicija čitkija. Svetlost se polako useljava u ove slike i trajno ih preobražava. Ostaje, međutim, osnovna ideja, da umetnost nije samo „dekorativni dodatak“ već deo smisla čovekovog postojanja.

Sreto Bošnjak
Juni, 1994.

Izgleda da se potvrđuje već izrečena misao da Mirjana Petrović nije slikar kratkog daha. Ideja njene slike zasnovana je na veri u primarnost slikarskog jezika koji nosi i tematsko – sadržajni i materijalno – plastični smisao dela. Sem toga, Mirjana Petrović nije slikar koji se olako menja: sve eventualne promene dešavaju se unutar jednog odabranog koncepta ili jednog zatvorenog slikarskog sveta. Pa ipak, u relativno kratkom vremenu, došlo je do izvesnih pomeranja u odnosu na karakter i strukturu likovnog jezika, na relaciji forma – boja – prostor. Pojam klasično shvaćene ikonografije ovde ne bi mogao u celosti da se primeni: lik nije celovita predstava stvarne životne činjenice, čak ni inspirativni trag te činjenice. Lik je sada definisan trojstvom: linija, boja , površina, ali tako da sva tri konstitutivna elementa lika (figure u obliku „čudovišta“) zadržavaju visok stepen samostalnosti. Boja nije uslovljena oblikom (kao ni oblik bojom), linija više zatvara bojeno polje (polje u kojem se vrši čin oslobađanja boje) no što definiše oblik. Ta linija je široka, urađena četkom ili špahtlom, slikarska, naglašeno tamna (crna, plava) ili izrazito bela, mešajući se sa osnovnim kolorističkim tkivom slike, stvarajući od „čudovišta“ autonomne nosioce kolorističkih harmonija ili disharmonija. Sem toga, slike se gotovo po pravilu dele u dve zone – „ zemlju“ i „nebo“, „zemlju“ i „more“. „Čudovišta“ su gotovo uvek u prvom planu i svojom ogromnošću pokrivaju oba plana slike.Boja se nanosi vidljivim potezima, u čistim tonskim i svetlosnim vrednostima, na pripremljenu (bojenu) podlogu. Ova deskripcija pokušava da uputi na shvatanje suštinskog statusa oblika na ovoj slici: obik je sveden na znak koji nema jedno značenje već je deo čina kojim slikarska svest uspostavlja (i ostvaruje) odnos sa svetom umetnosti i svetom života. Novo je, međutim, pojačano interesovanje za crtež, za dramatiku crno – belih odnosa definisanih linijom, tačkom ili mrljom, često žestokim potezima, jakim kontrastima, svetlinama i tamninama; crtež koji nastaje iz logike sećanja, a ne čiste percepcije: sve je začeto u tamnim dubinama slikarskog bića koje se oslobađa dramatičnog iskustva. To nije crtež deskripcije već crtež akcije i to mu daje onu vitalističku dimenziju ličnog, iracionalnog , nadstvarnog kojom se razlažu celine banalnih vizura svakidašnjice.

Sreto Bošnjak
Maj, 1995.

Nikola Kusovac o ciklusu Slike iz planetarne trake

„Slika njena, u svom najboljem izdanju, nema potrebe za osloncem izvan sebe čak i onda kada govori o sadržajima koji joj nisu imanentni:sažeta na svoj vlastiti princip ona teži jezičkoj punoći i izražajnosti do rubnih granica mogućeg. Zato ova slikarka, uprkos žestini gesta, gradi sliku na toj prividnoj dvojnosti, na ozbiljnom osećanju mere, smišljenog odnosa prema sredstvu kao jezičkoj gradnji i prema materiji boje koja teži preobražaju u oduhovljenu vizuelnu činjenicu.“

S. Bošnjak o slikarstvu Mirjane Petrović, Juna 1994.

Da u zlu može katkad i dobra biti, potvrdiće primer mlade slikarke Mirjane Petrović.Veliki potres koji je razdrobio Brozovsku Jugoslaviju, a njene narode nagnao u velike zbegove i još veće seobe, primorao je i ovu darovitu i nadasve marljivu umetnicu iz Sarajeva da se nenadno i neplanirano, kao izbeglica ili prognanik, nađe u Beogradu.Deleći hudu sudbinu mnogih, poput profesora Radoslava Tadića u čijoj je klasi diplomirala 1988. na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu, nevoljno je i uz mnogo problema morala ostaviti svoj rodni dom i grad, da napusti sredinu u kojoj se formirala kao ličnost i umetnik.

Mada iznuđen, prelazak mlade slikarke u novu sredinu, nije ostao bez rezultata.Naprotiv, stiče se utisak da su teškoće i problemi, koje prate velike životne promene, na njeno stvaralaštvo delovali podsticajno. U tvrdoj borbi da se dokaže i opstane, ona nije poklekla, štaviše nije ni posrtala.Stoga, očito, ni nova sredina nije ostala slepa, nema i neizainteresovana za njen umetnički rad.Budnom oku iskusnog beogradskog likovnog kritičara i teoretičara umetnosti Srete Bošnjaka, nije promakla pojava jedne mladalači energične, nadprosečno radišne i na najveća iskušenja spremne slikarke.Njegova dva napisa, iz juna 1994. i maja 1995., pružaju iscrpne odgovore na niz suštinski važnih pitanja o stvaralačkim nastojanjima i rezultatima Mirjane Petrović.Tako Bošnjak zaključuje da njeno slikarstvo oscilira između ekspresionizma i simbolizma, odnosno da je zasnovano na njihovom jedinstvu.Jer, analizira on: „Ekspresija i simbol, izraz kao znak velikog nemira i figuralna komponenta kao nosilac određene simboličke strukture, uz snažnu podršku boje, direktne, čiste i slobodne...“ čine neraskidivo trojstvo njenog slikarskog postupka. Tačnim Bošnjakovim zapažanjima valja samo priključiti činjenicu da elementi ekspresionizma, u slikarstvu Mirjane Petrović, stoje značajem uvek iznad vrednosti koje se sadrže u sloju tvz. simboličke strukture. To upućuje, opet, na zaključak da bitne vrline njenog stvaralaštva zavise, zasada, više od načina i ubedljivosti plastičkih sredstava izražavanja, nego od toga šta hoće i želi da poruči. Zbog toga posebnu težinu i poseban značaj za dobro razumevanje umetničkih nastojanja Mirjane Petrović imaju podaci koji govore o njenom likovnom formiranju, dakle o uticajima što su na njene slikarske prvence izvršili sredina i učitelj u čijoj je klasi diplomirala. Pod uticajen učitelja izgradila je osoben rukopis, usvojila je jednu vrstu ekspresionističkog poentilizma u kojem su intimistički tanana koloristička nastojanja profesora Tadića ustuknula pred bojenim vatrometom njene violentne naravi. S druge strane, pod uticajem sredine u njen stvaralački postupak i način mišljenja prodrli su elementi l art brut-a, kao poetike na kojoj se temeljio duh sarajevskog novo – primitivizma osamdesetih godina.

Upravo zbog rezultata što ih je ostvarila, uspevajući da pojedinačno učini opšte prihvatljivim, a da lokalnom odene ruho univerzalnog, Mirjana Petrović predstavlja osveženje vredno pažnje u novoj sredini, u Beogradu i Srbiji. Široko otvorena za jednu vrstu do usijanja dovedenog kolorističkog ekspresionizma koji kroti čvrstim i pojednostavljenim crtežom, uspostavljajući tako preko potrebnu ravnotežu između pregrejanih emocija i odmernog racionalizma, ona nastoji i najčešće uspeva da ostvari ubedljiv, uzbudljiv i samosvojan likovni izraz. Štaviše, kada se dogodi da rezultatima ostane na nivou dobro poznatih, uopštenih i generacijski masovno prihvaćenih rešenja, mera darovitosti koju ispoljava i količina neodoljive privlačnosti kojom zrače njena mapetovska čudovišta, što ukidaju granicu između ružnog i lepog, rđavog i dobrog, takva je i tolika da se na umetničku budućnost Mirjane Petrović mora, naprosto, da gleda sa mnogo optimizma i već zaslužene vere.

Nikola Kusovac

Jovan Despotović o ciklusu Slike iz planetarne trake

Sarajevo osamdesetih
(Jedna autobiografska beleška)

Kao geografsko središte prve i druge Jugoslavije, Sarajevo je postupno postajalo i centar drugih i drugačijih zbivanja od politike i ideologije, sve do kulture i umetnosti, što se najbolje moglo videti tokom osamdesetih godina. Svoju zenitnu tačku u umetnosti ovaj grad dostiže u drugoj polovini prethodne decenije i u toj, za savremenu jugoslovensku umetnost izuzetno zanimljivoj sredini, pred sam kraj mira, ispoljila se jedna enormna stvaralačka energija generisana njegovom uzbudljivom pozicijom višestrukih prepleta multikulturnih i multietničkih sadržaja. To „sarajevsko vreme“ je bilo period kreativnog rađanja i pohoda u jugoslovenski kulturni prostor, te internacionalne promocije Kuste, Brege, Brace, Jusufa, „Zvona“, „Audicije“, „Zabranjenog pušenja“, „Nadrealista“, itd. Sarajevo je tih godina zauzelo jugoslovenski primat i u likovnim umetnostima; velike izložbe poput „Dokumenata“ ili „Umetnost (kritika usred osamdesetih)“ privukle su izuzetnu pažnju i ovaj grad je postao stecište najzanimljivijih umetnika i najozbiljnijih teoretičara čiji je rad u tom periodu dominirao.

Prilikom poslednjeg boravka u Sarajevu krajem osamdesetih, nakon otvaranja jedne od pomenutih izložbi, domaćin nas je, sve goste iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Beograda... odveo na večeru u jednu krajnje neobičnu kafanu, koja je imala ime, ako se ne varam RS (zvali su je „er-es“), a nalazila se u neposrednoj blizini Skenderije, odnosno Collegium artisticuma gde se izložba održavala. I mada sam po prirodi svoga posla boravio u svim jugoslovenskim kulturnim i umetničkim centrima, i naravno video sva najzanimljivija mesta i tamošnje atrakcije, ova kafana je definitivno ostala mojoj memoriji kao najizrazitiji znak i simbol tog, danas je očigledno, vremena koje je neumitno iščezavalo. Unutrašnje uređenje ove sarajevske kafane bilo je potpuno u duhu tadašnjeg „neoprimitivizma“ koji se kao definisana estetska kategorija upravo u Sarajevu najdoslednije negovala, a bila je prepoznatljiva i u likovnim umetnostima, filmu, rok-muzici, teatru, literaturi itd., dostižući vrlo živi, lokalni izgled unutar velikog pokreta posmodernizma. Nekoliko njenih zasebnih prostora bili su različito uređeni: u jednom, sa čijeg su plafona na razapetim konopcima visile neke krpe nalik opranom vešu, bili su postavljeni totalno različiti stolovi i stolice od kojih ni dve nisu bile iste, a bili su zastrti drečavim, kariranim stolnjacima i tekstilom koji je prekrivao rupe i crvotočinu u odmaklom stadijumu tako da je stalno vrebala opasnost da gosti usred jela završe na podu. Čaše, tanjiri i ostali pribor bili su totalno raspareni, kao da su pozajmljeni od okolnih kafedžija. Druga prostorija – „separe“, bio je pak uređen u stilu funkcionerskih kabineta pedesetih godina sa masivnim kožnim foteljama i astalima, Radio – aparatima iz epohe, izanđalim tepisima preteklim iz nekog drugog vremena, uramljenim službenim Titovim fotografijama i ko zna odakle donetim bistama političara. Jela koja su bila servirana u tanjirima neobičnog oblika, iako poznatog ukusa, bila su specijalno ukrašavana, išarana po uzoru na drečave novoprimitivističke slike koje su visile ili bile razapete po zidovima, svuda unaokolo, bez reda.

Mirjana Petrović je sarajevski đak; sredinom osamdesetih godina je diplomirala slikarstvo na Akademji likovnih umetnosti u klasi znamenitog profesora tada mlađe generacije, Radoslava Tadića. Iako su je ratne prilike dovele u Beograd, po duhu, izgledu i plastičkim vrednostima, njeno najnovije slikarstvo simbolički i značenjski se temelji na osobinama kreativne atmosfere likovnog procvata sarajevske umetnosti kasnih osamdesetih godina. I mada su joj se ranije slike umnogome razlikovale od takvog opšteg izgleda plastičkih umetnosti koji je toj sredini obezbedio primat u jugoslovenskim relacijama, danas je očigledno da je ona kreativno sazrevala upravo u takvom ikografskom ambijentu agresivnog kolorizma i individualnih mitologija kao najvažnijih likovnih karakteristika.

Ove nove slike i „igračke“ Mirjane Petrović potpuno su prepuštene neizvesnostima njihovih unutrašnjih plastičkih i značenjskih zbivanja i kada su rezultati – njihov izgled, istovremeno i sličajni i namerni. Slučajni su utoliko što, budući da proizilaze iz dubinskih, često, svesno nekontrolisanih slojeva njene kreativne volje; forme, predstave, bića, stvorenja njenih intimnih i imaginativnih svetova iznenada nahrle, nekontrolisno i stihijski iz tih slojeva i najednom postanu deo ili celina plastičkog prikaza u slici. Namerni su jer upravo za takvim kreaturama Petrovićeva traga, provocira ih u vlastitoj mašti, priziva i napokon „preslikava„ na površini platna. Kolorističko izobilje koje je na njenim slikama u porastu, i redukcija njenih stvorova i stvorenja tek na jedan ili dva tipa, zapravo su onaj likovni balans koji njene radove drži u potrebnom stanju estetičke napetosti nedozvoljavajući im da skliznu niti u hromatsko brljane bez mere, niti u semantičku logomaniju bez smisla.

Iz takvih likovnih prizora, poput svojevrsnih „mrestilišta“, pokuljale su izvan ravnine platna mnogobrojne „igračke“, art – rukotvorine što su se razišle po okolini, najednom oživljavajući celokupni prostor u kome se slike nalaze stvarajući jedan totalni ambijent. Sve više zauzimajući okolne površine, dogodilo se da u jednom trenutku te „igračkice“ postanu i jedan zasebni predmet – skulptura, oprostorena slikovna prestava istih značenja i likovnih vrednosti, ali za više stepena podignute opšte predstave stvarnosti i opredmećeni utisak istinske prisutnosti mašte. Očigledno je da su time nepostojeći, imaginarni svetovi Mirjane Petrović postali otvoreni otelotvoreni objekti kao deo sada naše, zajedničke fizičke realnosti.

Jednostavno je danas tumačiti ove nove slike, „igračke“ i skulpture Mirjane Petrović u jezičkim kategorijama „vesele“ slikarske obnove ili stila grafiti - umetnosti. Ali opreza radi, treba se i malo dublje zagledati u mnogobrojne „poglede“ i „oči“ koje netremice zure iz ovih prizora, treba se upitati pred ovim katkada veselim, katkada zastrašujućim predstavama koje bukvalno izlaze iz slika, o njihovom smislu, poreklu i značenju u odnosu na umetničko i životno iskustvo autorke. Njihov istovremeni optimizam i ironični, gotovo humorni izgled može biti shvaćen poput infantilnih slika, ali su oni i deo stvarne, nimalo izmaštane biografije.

Ova umetnost jeste lako uklopiva u beogradsku likovnu scenu recentnog perioda po mnogim plastičkim vrednostima, ali je ona istovremeno i drugačijeg porekla. Ona jeste nastala iz onog vremena i u onom prostoru iz koga su donete u tim slikama, a koji su definitivna prošlost i upropašćena mogućnost, danas samo još deo živih sećanja na istu takvu sadašnjost.

Jovan Despotović

Jovan Despotović o ciklusu Kameleoni

Baš kao i u nedosanjanim čudnim - veselim horor bajkama, neobični svet predstava iz slika Mirjane Petrović je potekao iz realnosti ali je i nedvosmisleno zakoračio u područje imaginativnog, izmaštanog, snoviđajnog.

Počelo je sa njenim kreaturama sišlim sa planetarne trake (naziv Mirjanine prethodne izložbe) koji su definitivno iskoračili iz ravnine i plošnosti slikarskog platna i zaputili se slobodno i neobuzdano u novi svet, u novu avanturu. Pored slika ona je tada izlagala i zanimljive art-rukotvorine pokazavši jedan prostorni aktivizam čija je svrha bila podizanje vizuelnog dinamizma njenih radova na znatno viši stupanj. Tada je ona otkrila u našem slikarstvu nepoznati i nenadmašan vokabular predstava, oblika i slika proizašao iz njene izrazito samosvojne imaginacije.

Jednom započeto odvajanje od slikarstva - i u fizičkom smislu i u značenjskom, nastavljeno je u novom ciklusu Kameleona sa jednim izoštrenijim senzibilitetom i sa no vim uzletom jedne zaista idiosinkratične slikovitosti. I ako se njena opšta ideja realizuje u delima nastalim u različitim medijima (slikama, grafikama, crtežima, muralima, instalacijama) sva ona vode jedinstvenom cilju i stvaranju jedinstvenog utiska - izložbe kao totainog dela umetnosti, ili onome što bi se spravo’m moglo i u ovom sličaju nazvati gesamtkunstwerk.

Izlozbu Kameleoni čini nekoliko celina sastavljenih od isto toliko serija radova, Svaka od njih ima vlastitu unutrašnju priču vizuelizovanu drugačijim postupkom.

Burni, eksplozivni kolorizam, koji je Mirjana Petrović već otkrila na prethodnoj izložbi, dominira u ciklusu velikih uljanih slika. Njihova postavka je tako urađena da stvara jedinstveni utisak sakralnog prostora sa jednom krstolikom kompozicijom i zidnim fresko-instalacijama. Monumentalni kameleoni koji njima dominiraju bilo da su pojedinačno naslikani, bilo da ih ima više u jednom prizoru kada grade grupnu kornpoziciju, ispovedaju pojedinačne priče o svojim individualnim ili kolektivnim sudbinama. Oni su zapravo likovne metafore ovog vremena i naših iskustava te zajedničkog usuda. Da njih nema, tako predimenzioniranih, zastrasujućih i humornih istovremeno, možda bi nam i mogla promaći slika nas samih, našeg stanja u ovom trenutku i na ovom mestu. Ovako, oni su neizbežni, vrlo vidljivi i toliko prisutni da je suočenje sa njihovim dobroćudnim pretnjama neminovno.

Druga pak priča iskazana je (za) jednom trpezom - prostornom instalacijom na kojoj su našla mesto uobičajene đakonije. A oko nje se nalazi jedna tročlana Familija. Opšta veselost potencirana koloritom i neobičniin sadržajima na trpezi zamenjena je ružnoćom Familije, dobar ukus ponude na stolu nadomešten je lošom estetičnošću onih koji se nalaze oko njega. Ovaj očigledni kontrast iako je postignut praktično istim repertoarom oblika i upotrebom jedinstvene palete, ipak je toliko ubedljiv u svojoj dvosmislenosti da izaziva u posmatraču - svedoku ovog pira, zastrašujuću nedoumicu šta je u ovom prizoru pozitivno i bezbedno a šta negativno i opasno. Zajedno sa Mirjanom, gledajući ovaj rad, nalazimo da smo se našli na sudbinskoj prekretnici između onoga što istovremeno i priželjkujemo i čega se plašimo.

Treću celinu čini jedna muralna situacija izvedena u maniru nekog sofistikovanog postgraffiti - arta. Ovde je svakako ponajbolje došao do izražaja njen impresivni crtački kapacitet - prava manija koja teče neprekidno i u vremenskoj i u prostornoj dirnenziji. Tu se najjasnije vidi smisao i energetski potencijal ove grube, tvrde, sirove linije-konture koja daje upravo osnovni karakter i noseću vizuelnu struktura svih njenih radova. Ovi grafički prizori su potpuno oslobođeni prostornih dimenzija i razlivaju se praktično neograničeno duž jednog zida, pa nastavljajući se duz susednog premeštaju i proširuju prizor, pa opet, nastavljaju se sad po stropu itd. U osnov, oblikovna ideja je utemeljena u smisao i izgled zidnih grafita ali je ona dopunjena drugačijim plastičkim sadržajem koji je bliži klasičnijem slikarskom iskustvu koje Mirjana Petrović nesumljivo poseduje i koji i daje osnovni i konačni karakter njenom ukupnom delu.

Jednom je vizualizaciju logike koja je podivljala pomenula Frančeska Alinovi, u svom vremenu svakako najbolji poznavalac i tumač graffiti-arta. Uočavajući tačno mesto ove umetnosti iskazane u specifičnim slikama neke predkulturne kulture, u posebnim prizorima artificijelnog infantilizma, u neobuzdanoj imaginaciji koja ne podleže nikakvim pravilima poznatih umetničkih škola, ona je o njoj pisala kao činu urbane pobune marginalnih grupa koje se obraćaju velikom broju prolaznika. Promena prema novoj ili post-situaciji je u tome da je interpretacija u postupku rada Mirjane Petrović preneta u galerijski prostor i odvija se mimo iskustva sa javnim performansom kakav je slučaj sa primerima public-arta. Time se oštrina saopštavanja i ubojitost njene poruke nije smanjila. Naprotiv, ona je dovedena do jednog izrazito visokog novoa sa koga deluje svojim punim unutrašnjim energetskim potencijalima svojih formi i svoga kolorizma.

Slikarsku pesonality koji je Mirjana Petrović dosad redovno pokazivala dovodi je u red najoriginalnijih stvaralaca koja sa očiglednim uspehom kreira specifične slike i ikone X generacije. Ova vrsta kompleksne umetnosti sastavljena od slika, crteža, grafika, objekata, instalacija, ambijenata ima karateristike novog socijalnog svetilišta nastupajućeg doba. Ova post-katastrofična i postapokaliptična estetika namenjena je pre svega preživelima iz poslednjeg Yu-rata. Identifikacija njihovih najnovih strahova, strepnji, fobija, trauma lako se može uočiti u ovom slikarstvu. Ali, takođe je vidljiv i psihološki izlaz: blaga humornost koja sadrži, strepnju, ali je istovremeno i nadjačava klicom optimizma. Ova skica je zapravo adekvatna ljudskom i umetničkom profilu same umetnice. A da li će tako sačinjen autoportret biti delotvoran i na posmatrače njene umetnosti - to već ne zavisi isključivo od nje. To upravo zavisi od spremnosti da se jasno prepoznaju ovi otvoreni signali vremena odaslati jedniin ekscentričnim smislom za umetnost u domenu promenjenog ikoničkog slenga 21. veka ispisanog ovom totalom slikovitošću.

Jovan Despotović

Đorđe Kadijević o ciklusu Nesalomivi

NAZIV IZLOŽBE: Nesalomivi
AUTOR: Mirjana Petrović
GALERIJA: Centralnog kluba Vojske Jugoslavije

U oživljenom prostoru nekada aktivne i prestižno značajne galerije Doma JNA - sada Centralnog kluba Vojske Jugoslavije - izloženi su eksponati izuzetne atraktivnosti: slikani objekti Mirjane Petrović. Petrovićeva je novo ime za beogradsku likovnu publiku. Svoju promociju imala je daleke 1989. godine u svom zavičajnom Sarajevu. Pokrenuta nesrećnim "događanjima stvarnosti" tokom devedesetih, zatekla se u ovim prostorima... Ako je suditi po dimenzijama i snazi izražajnosti izloženih eksponata, Petrovićeva pripada krugu likovnih stvaralaca sa viškom vitalne energije. Njeni objekti dosežu formate od metar i po sa dva. Oni se na prvi pogled čine kao obojene skulpture. Figuralni dekor jakih boja na površinama tih objekata bitno umanjuje efekat njihove skulptoralnosti, i potvrđuje činjenicu da je Petrovićeva pre svega slikar.

Za radove Petrovićeve presudan je trenutak u kome se posmatrač oslobađa snage svoga prvog utiska. Pomisao da Petrovićeva pravi velike igračke i u svesno podešenom infantilnom gestu traži izraz svoje vedrine i optimizma, izgubiće se čim započne iščitavanje njene "priče" sadržane u figuralnim znakovima, povezanim sažetom ikonografskom šemom. U toj strukturi otisnuti su, simbolično, tragovi memorije teških doživljaja i gorkog iskustva vezanog za sve ono što je u našoj individualnoj i kolektivnoj svesti naznačeno rečima "vreme devedesetih". Ono po čemu kreaciju Petrovićeve možemo nazvati zaista originalnom, jeste to što je ona za sadržaj tako depresivne težine našla izraz toliko čedan u svojoj neposrednosti, gotovo dirljivo poetičan i bajkovit. Čuveno pitanje koje je književnik Česlav Miloš uputio svetu posle Drugog svetskog rata: ko može da peva posle Aušvica i Hirošime?, kao da ima svoj bolni eho u duši ove mlade umetnice koja je sročila i svoj odgovor: to mogu samo oni koji su težinu svoga i svekolikog ljudskog tragičnog iskustva podneli zahvaljujući snazi neuništene bezazlenosti čiste ljudske duše, veće od snage svakog uma. To je i poruka Petrovićeve, da u svetu nema takve grozote koja može oskrnaviti svetinju čistog ljudskog srca.

Uspeh Petrovićeve je, izvesno, u tome što se ovakva poruka čita lako, iako je izrečena jezikom zaista neobičnih simbola. Toj svrsi Petrovićeva je podredila funkcije svih likovnih elemenata kojima se služi: boje jakog hromatskog intenziteta, lišene svetlosnih gradacija, snažnog i "gustog" poteza široke četke, jake ali prepoznatljive figuralne stilizacije oblika ljudskog tela i prividno naivne, "aljkave", a uistinu promišljene i precizne kompozicije.

Đorđe Kadijević

Dragica Jovanović o ciklusu Beogradski pejsaži - četiri godišnja doba

„...čuješ li kako sneg tiho zasejava prozorska okna? Kakvog li lepog i mekog zvuka. Kao da neko spolja zasipa prozor poljupcima.Pitam se da li sneg voli drveće i polja i da li i njih tako nežno ljubi? Možda ih prekrije i ututka belim prekrivačem i pri tom kaže:“Spavajte, mili moji, sve dok leto ne dođe.“ A u leto oni se probude i odenu se u zelene odežde i pri svakom dašku vetra počinju da igraju, a to je tako dražesno...Tako bih želela da je to istina.“

Luis Kerol, Alisa u svetu sa one strane ogledala

Alisino fantastično putovanje započelo je kada je gonjena Vatrom i Crnim Kraljem, otišla iz jedne male, majušne zemlje u drugu malu, majušnu zemlju, u kojoj su prebivali, o čuda, isto Crni Kralj i Crna Kraljica, ali jedne nove partije šaha.
Ovo je jedna ogromna partija šaha koja se igra po celom svetu, ako je ovo uopšte svet.
Tad je Alisa otvorila svoja vrata i radoznalo zakoračila u svet sa one strane ogledala.
Ovde će mi biti isto tako toplo kao u mojoj staroj sobi, pomislila je, toplije čak, jer ovde neće biti nikoga ko bi me terao od vatre, ako se slučajno odveć približim.

Započela je svoju avanturu i bezvremeno putovanje i otisnila se u novu, lepu zemlju, koja je tako nesagledivo velika, a zove se Zemlja Čuda.
U toj zemlji obitavaju, istina, neobični i nesvakidašnji stvorovi, ali ih se Alisa nije plašila. Zavolela ih je.
Bila je u Bašti Živog Cveća i razgovalala sa Cvetkom Šarenkom, Lavom, Jednorogom. To više nisu bila bića bet imena i neznanci.
Bila su to Iskrena Draga Čudovišta iz Zemlje Čuda. Verovala im je.
Alisa: „Ja sam uvek mislila da su Jednorozi Ogromna Čudovišta. Nisam do sada videla ni jednog živog.“
Jednorog: „Pa evo, sada kada jesmo videli jedno drugo, hajde da se dogovorimo. Ako ti veruješ da sam ja stvaran i ja verujem da si ti stvarna. Važi?“
Alisa:“Da ako hoćete.“

Alisa je poželela da onim drugim bićima iz male, majušne zemlje, dočara Zemlju Čuda u kojoj je bila.
Ispričala im je priču o jednom svetu, u kome nema zlonamernosti i licemerstva, nema rata, surovosti i uništenja, jer nema napadača ni napadnutog.
O svetu gde nema ograničenja muškog, odnosno ženskog pola i gde su oni istom veličinom iscrtani na ljudckoj mapi ljubavi. U Zemlji Čuda i obično i neobično i superiorno i inferiorno žive zajedno i vole se.I slobodni su.
„Znači, ja uopšte nisam sanjala“ , pomisli Alisa, „jedino ukoliko nismo svi mi deo jednog istog sna.“

Krenula je na dugi misionarski put po maloj, majušnoj zemlji vukući sa sobom Ogromna Čudovišta: Kameleone, Slike iz Planetarne Trake, Nesalomive, Cvetne Harmonije.
Krstarila je malom zemljom i pričala uvek iznova, neverovatnu priču o postojanju stvarne Zemlje Čuda.
A onda je, jednog dana umorna od trčanja, zastala. Zabacila je preko glave svoju dugu kosu, onako kako je to ona radila kada bi se nad nečim zamislila.

„Pa, mi smo bile pod ovim drvetom sve vreme. Sve je isto kao što je bilo.“
Pomislila je:“Ratovi ne prestaju, ljudi se ne vole dovoljno. A možemo li probuditi uspavanu veru u Lepotu?“
Izvesno vreme Alisa je stajala nema, razgledajući pažjlivo oko sebe.
Pogledala je kroz prozor i ugledala Beograd, Beograd u sva četiri godišnja doba.

Bila je to lepota koju je tražila.

„Kada bih mogla da je naslikam“, pomislila je. I krenula smelo u novi fantastični lavirint, sama bez Dragih Čudovišta.

„Kunem ti se lako ćemo proći kroz ogledalo...“

Da li će Alisa ponovo otvoriti vrata svoje stare sobe i ući u onu drugu, u kojoj je čekaju Draga Čudovišta?

Nastavak Alisinog bezvremenog fantastičnog putovanja sledi...

Dragica Jovanović
6. februar 2004.godine, Beograd

Andrea Baotić o ciklusu U ime cveća

Povratak izgubljenom raju
Ciklus Mirjane Petrović "U ime cveća"

Slikati "u ime cvijeća" znači slaviti Ijepotu života, život u skladu i ljubavi, život kakav jedva da negdje postoji. Tek rijetki tu Ijepotu Još uvijek mogu pronaći - možda više u sebi samima nego u svijetu koji ih okružuje. Među tim rijetkima, nema dvojbe, je i akademska slikarica Mirjana Petrović.

Ciklusom U ime cveća Mirjana Petrović želi tu Ijepotu života prenijeti na sve koji s ovim slikama dođu u susret. Ove slike su hvalospjev onom najljepšem u prirodi kao izrazu života - cvijetu kao radosti. Cvijet je na ovim platnima spoj neba i zemlje, zraka i vode, muškog i ženskog, simbolika harmonije kakva je vladala samo Edenom, put povratka toj praiskonskoj sreći - raju zemaljskom. Na sebi svojstven način i s gotovo djetinjom neposrednošću, slikarka nas svojim diptisima i triptisima uvodi u taj davno izgubljeni raj. U harmoniji eksplozije boja cvijeća i igre fantastičnih bića ispjevana je oda životu. Bilo da treperi, bilo da miruje, cvijet je uzdignut do sakralnosti, svojim žarkim bojama i intenzivnom luminoznošću u sebi nosi puninu života. I ako snovidan, gotovo rusoovski naivan, svijet na ovim platnima je kompaktan; svaka pojedinost jasno definirana, uklopljena u cjelinu i podređena osnovnom cilju. I toplo i hladno, aktivno i pasivno, fauna i flora su u ravnoteži. Živ, magičan i maštovit svijet Petrovićeve izraz je traganja za izgubljenim dobom čovjekove nevinosti i cistoće.

Put kojim je Mirjana Petrović kao umjetnica stigla do ciklusa U ime cveća, sam je po sebi neobičan. Krećući se od ekspresivne i neobuzdane palete Čudovista išla je k plošnim i koloristički kompleksnim formama grube i uglovite konture Antiratnih ciklusa. Njezini Kameleoni, te Nesalomivi su sišli s platna i postali objektima koji čine prostorne instalacije. S ciklusom Cvetnih harmonija i polja nastupilo je smekšavanje linije i ona se valovitim pokretima slobodno kreće prostorom. Već je tu začeta klica "povratka" slikarstvu, koje je pročišćavanjem palete i pojednostavljenjem formi rezultiralo ovim posljednjim ciklusom. Oblici tvoreni plohama boje sada su ustupili mjesto nesto plastičnije tretiranim motivima. Sav taj likovni govor zapravo potvrđuje činjenicu da je od složenog i grozničavog Petrovićeva išla ka jednostavnom i harmoničnom ne umanjujući simbolički značaj svoje poetike.

U suvremenom dobu gdje novi mediji preuzimaju ulogu prenositelja umjetničkih ideja, umjetnost kakvu nudi Mirjana Petrović zasigurno predstavlja posebnost. Ona ne šokira. Ona ne moralizira. Pa ipak, ona ne okreće glavu od svijeta u kojemu smo. Štaviše, ona ukazuje na neiskvarenu stranu prirode kojoj razorna moć i želja za napretkom iz dana u dan oduzima dio Ijepote. Bez apokaliptičnih vizija o čovjekovom samounišenju zbog pomanjakanja ljubavi prema prirodi, slikajući ona reagira i poziva na pružanje otpora tom tijeku podsjećajući nas da "zemlju nismo naslijedili od predaka, nego posudili od potomaka". Da bismo spasili ono malo 'raja' na Zemlji, potrebno je pronaći onaj davno izgubljeni raj u nama samima. Taj raj je Mirjana pronašla. Njegujući 'unutrašnji monolog' i 'bdijući nad svojim unutrašnjim biljkama'. Slaveći cvijeće, Mirjana slavi život. I ne samo njega. Ona slavi i vječitu radost stvaranja.

Andrea Baotić